pet. mar 22nd, 2019

San i java hrabrog Miće #1

Pre nego sto pocnem da pisem ove tekstove, koje ce urednik ovog sajta nazivati kolumna, hteo bih da kazem da ja nisam zurnalista i nemam bas dodirnih tacaka sa kolumnama I kolumnistima, nego cu ove svoje tekstove pisati iz srca.

Kad smo vec kod srca, moje je pocelo da kuca 1988.godine. Rodjen sam u Vinkovcima 29.novembra, tačno 9 meseci i 5 dana posle maminog rodjendana pa mislim da sam ja bio taj tatin rodjendanski poklon. Inace moji roditelji su ziveli u jednom malom seocetu, Karadžićevu, vodili su miran I tih zivot, tata je radio u jednoj firmi u Osijeku i igrao fudbal za seoski klub, a mama je bila kod kuce i brinula o meni i domacinstvu. Karadžićevo je imalo oko 500 stanovnika a bilo je poznato po vrednim I cestitam ljudima, neraskidivom prijateljstvu I dobrim sportistima, prvenstveno fudbalerima. Neverovatno je da iz jedne tako male sredine dodje brdo dobrih fudbalera, neki od njih su igrali Prvu i Drugu ligu Jugoslavije, Grckoj i Italiji.

Kada se u nasem selu dotakne tema o fudbalu stariji ljudi uvek prepricavaju prijateljsku utakmicu Karadžićevo – Crvena Zvezda. Predstavnici Crvene Zvezde su culi da je na nasem terenu najlepsa trava, pa su dosli sa predlogom da je presade na Marakanu, a uz to su i zakazali prijateljsku utakmicu u znak zahvalnosti. Zvezda je slavila sa 9:1.

Nazalost, 90-ih godina pocinje rat, moje selo je bilo na granici Srpskih I Hrvatskih sela, pa su moji roditelji odlucili da napuste nase selo i otisli su u Laćarak kod mamine tetke, tata se zadrzao par dana sa nama i odlucio da se vrati kući u Karadzicevo, da pazi na baku i deku a mama i ja smo ostali kod mamine tetke.

U tom ratu zivot je izgubilo oko 140 000 ljudi a medju njima I moj tata, koji je stradao na kucnom pragu Oktobra meseca 91’. Mama je imala 24.godine kada je postala udovica. Tog 3.oktobra je ostala bez pola svoga srca, nekad pomislim da joj je druga polovina nastavila da kuca samo zbog mene.

Nastavili smo da zivimo daleko od kuce, jer nazad nismo mogli, sto zbog rata sto zbog losih uspomena. Posle odlaska od mamine tetke I njene porodice, koji su nam puno pomogli, nastavili smo da se selimo. Kao i većina izbeglica promenili smo nekoliko kuća I stanova, pa smo tako ziveli i kod porodice Svilokos u Lacarku, u Sremskoj i Mačvanskoj Mitrovici, a kasnije smo ponovo dosli u Lacarak kod porodice Vukolic.

Dobili smo na koriscenje jedan stan u Mačvanskoj Mitrovici, ja nisam voleo tamo da budem, i za njega me ne vezu lepa secanja. Secam se da smo otisli u posetu u Laćarak kod mamine tetke, i u povratku naš stan je bio otkljucan, iz njega su izneti sporet I frizider, ostali su nam samo sto I dve stolice kao I sundjeri koje smo koristili umesto kreveta. Ne znam kakva muka natera čoveka da ukrade od drugog, pogotovo nekog ko je bio u takvim problemima kao moja mama, ali ne ljutim se. Ubrzo posle toga taj stan je bio prodat, kupili su ga umetnici, muzicari Mara I Lola, a mi smo morali opet da se selimo.

Ziveci u Macvanskoj Mitrovici upoznao sam I svog prvog druga, zvao se Kosta, bio je mojih godina I imao je fudbalsku loptu. Dok je moja mama radila na ekonomiji u Macvanskoj Mitrovici, koja je bila tik uz nas stan, Kosta i ja smo se igrali fudbala.

Jednog jutra smo imali goste, bili su to ljudi koji su nam rekli da moramo da se iselimo jer je stan prodat, od njih sam dobio slatkiše i kao po običaju otišao do Koste, da podelimo čokoladu od riže koju sam dobio na poklon i da igramo fudbal, međutim njegova baka je rekla da se Kosta odselio sa roditeljima u Australiju.

Ubrzo nakon njegovog odlaska otisli smo i mi.

Za vreme našeg boravka u Mačvanskoj Mitrovici mama je uz pomoć tetke pronašla jedan plac u Laćarku gde će se posle par meseci početi graditi i naš dom, blizu tog placa smo pronašli i naš novi smeštaj, bila je to šupa-garaža od naših komšija Vukolića. Proveli smo u toj šupi-garaži tri meseca, tj.sve dok naša kuća nije postala koliko toliko sređena za život. Moji dedovi Lazar i Dušan, kao i čika Buba Andrić vredno su radili svaki dan i uz pomoć porodice, i tetkinih komšija kuća je bila spremna za život.

Naša kuća je na kraju Karađorđeve ulice, u naselju Ledine, bukvalno među njivama, u to vreme blizu nas nije živeo niko, a oko nas su uvek bili kukuruzi pa ja baš nisam išao nigde od kuće.

Ubrzo nakon useljenja u našu kuću dobio sam poklon od mame kao znak zahvalnosti što sam pomagao majstorima, taj poklon je bila fudbalska lopta, ista onakva kakvu je Kosta imao, bubamara. Mama je počela da Radi u fabrici za proizvodnju plasticnih kesa i papira, a za to vreme bubamara i ja postali smo nerazdvojni drugari.

Bio sam tad jako mali, ali se i dan danas sećam mnogih stvari iz tog perioda mog života. Često vratim film unazad i shvatam da je ta lopta uz moju mamu presudna stvar u mom životu, tačnije u mom odrastanju.

Moja mama je zmaj, lav… Moja mama je kralj!

A lopta? Lopta i ja smo i dalje nerazdvojni drugari. Ako ste ikada prolazili Sremskom ulicom u Laćarku u poslednjih 15 godina, sigurno ste videli jedan i jedini košarkaški teren, a sigurno ste videli i mene. Bilo da je sneg, kiša, oluja, 2-3 sata ujutru ili +45°c jedan mali klinac sa osmehom na licu i flašom koka kole je uvek bio tamo.

Trenutno sam u Nemačkoj, pogađate, lopta me odvela tamo. Učim ove Švabe kako da šutiraju preko dva igrača.

Miodrag Mirčeta

Podeli